DR DŽEKIL I G. HAJD

...A ruka, koju sam sada jasno ugledao, u žutom osvetljenju londonskog jutra, i koja je, polustisnuta, ležala na čaršavu, bila je suva, žilava, koščata, pepeljasto bleda i osenčena gustim zagositomrkim maljama. Bila je to ruka Edvarda Hajda. Mora da sam zurio u nju gotovo čitavih pola minuta, zapanjen, pre nego što mi se u duši probudio užas, tako nagao i tako bučan kao što je tresak talambasa; i, skočivši iz postelje, ustremih se prema ogledalu.

Kad sam video ono s čime se susreo moj pogled, krv mi se pretvori u nešto vrlo retko i vrlo ledeno. Jeste, legao sam u postelju kao Henri Džekil, a probudio kao Edvard Hajd.

„Dva najstrašnija događaja opisana u književnosti su kada Robinzon na usamljenom ostrvu otkriva trag nepoznate noge u pesku i kada je, posle buđenja, preneraženi dr Džekil primetio na njegovoj vlastitoj ruci, ispruženoj preko čaršava, maljave kandže gospodina Hajda.“
Marsel Švob, 1893- god.