OAZA

Koliko ljudi uspeva u ovom vremenu stalne žurbe i otuđenosti da stvori sebi sigurnu oazu, prijatnu i mirnu luku i zaštitu od neprijatnog okruženja? Još je teže čoveku da smogne snage da pogleda sebe u ogledalu, ali onako iskreno, bez maski na koje smo navikli, laži i skrivanja. Ko smo mi zapravo, ko smo bili, a ko postali, lomljeni različitim događajima koje život nosi?

Dragana Kiš u noveli Oaza se hrabro hvata u koštac sa različitim ljudskim sudbinama, ljubavima, tragedijama, bolima, strahovima i radostima „običnih“ ljudi i to kako sa psihološkog, tako i sa filozofskog i metafizičkog aspekta.

Autorka nam prenosi poruke, univerzalno primenjive na različite životne situacije i starosne dobi: „Kad prigrlimo i prihvatimo svoje aveti, tada ćemo moći da ih pustimo da odu od nas. One od duše ne odlaze nigde, samo ih se više ne bojimo. Tako aveti prestaju da budu strašne senke prošlosti. Sve što se desi je trebalo tako da bude, teško, tužno, neprijatno, naizgled neizdrživo, ali prolazno i samo je stvar sopstvenog izbora kako i koliko dugo ćeš da vežeš za sebe očaj, koji nikako nije jedino rešenje, jer ne mora tako da bude.“

„A kraja nema, jer je on sam ubeđen da je početak i u pravu je, jer njega nema kao takvog, konačnog. On postoji samo kao nastavak, koji će takođe biti nastavljen.“

Novela Oaza namenjena je onim ljudima koji imaju smelosti da se suoče sa „demonima“ prošlosti i strahova i volje da, uprkos svemu, izgrade bedeme budućnosti. Zašto onda ne bismo svi bili deo te hrabre grupe? Ipak, na kraju svakog kraja, ma kako težak i bolan bio,izvire novi početak...

– Iz recenzije Ane Kuzmanović