VATRA I NIŠTA

Izbor iz poezije.

„Pesma nije život, niti pesnikov život, ona je paralelna životu[...] Ona samu sebe stvara, preuređuje se iznutra, svojim vlastitim krvotokom se hrani, sprečava da išta u nju uđe i oduzme joj dah. Zaštićena je od korozije vremena. Spolja je fosil, iznutra živi organizam. Ničemu ne može da služi, jer sve njoj služi“;, rekao je Branko Miljković, pesnik za kojim su ostali neizbrisiv trag u srpskoj poeziji i zagonetna smrt.

Objavio je zbirke „Uzalud je budim“; (1957), „Smrću protiv smrti“; (1959, sa Blažom Šćepanovićem), „Vatra i ništa“; (1960, Oktobarska nagrada), „Poreklo nade“; (1960) i „Krv koja svetli“; (1961), ali je mnogo pesama ostalo i van tih zbirki.

Stvarajući od reči i stihova simbole koji dobijaju svoju stvarnost, naseljavajući svet tim realizovanim slikama, Miljković je uzdigao hermetičnu poeziju do bitnog elementa koji ispunjava naše živote. A to je moguće samo pomoću plamtećih reči, goruće tradicije i saživljavanja s ništavilom.

„On, unuk simbolista i nadrealista, kako je sam za sebe govorio, svojom sudbinom učinio je pesništvo ’dostignućem krajnje lepote i nezamenljivosti’.“;
– Božidar Šujica

„Branko Miljković (1934–1961) nije morao umrijeti da bi postao priznat i slavan; već je to bio za svog kratkog života. Iz pjesničke generacije šezdesetih, Miljković je odmah nazvan ’princem poezije’ i odmah svrstan u red velikih pjesnika.“;
– Mirko Kovač