ZELENA KUTIJA: KNJIGA SNOVA

Još na prvim stranicama Ukletog neimara objašnjeno je šta je bila Zelena kutija i koju je izuzetnu ulogu simboličnog, gotovo obrednog predmeta imala u mojoj Seoskoj školi za filozofiju arhitekture u Malom Popoviću, nadomak Beograda. Objašnjeno je, isto tako, kako su je moji studenti spasli od razjarenih Miloševićevih komandosa i neoštećenu, neotvorenu i neotvorivu dopremili u Beograd. Na početku svog životnog veka bila je to samo jedna stara, poveća kutija od deterdženta, sa svih šest strana oblepljena tamnozelenim kožastim tapetama. Kad je stajala uspravno, na gornjoj se strani pod prstima mogao osetiti uzan prorez kao na starinskim poštanskim sandučićima. Sličnost je ipak bila prividna, jer se naprava ni na koji način nije mogla otvoriti. Za tu anomaliju postojalo je više objašnjenja koja su se, ukratko, svodila na jedan krajnje neobičan razlog. U poslednjim predratnim godinama, a pogotovo u ratnim, trudio sam se da o svemu razmišljam izvan domašaja autocenzure, pa sam sâm sebi odašiljao poruke za koje sam verovao da ih nikad više neću pročitati. Zamisao je bila nejasna, a ja se nisam mnogo trudio da je sebi i drugima uverljivo razjasnim. I tako bi ta neotvoriva kutija zauvek ostala neotvorena da se prilike nisu iz dana u dan pogoršavale, a politička ubistva množila.Bekstvo iz Beograda bivalo je sve neizbežnije, a ni moja supruga ni ja, još i na noć uoči samog polaska, nismo znali šta da uradimo sa neobičnim predmetom. Kako objasniti bradatim zlikovcima na granici zašto se kutija ne može otvoriti, šta se u njoj nalazi i zašto je uopšte vučemo sa sobom, u beli svet. A ukoliko bi, pak, ostala u kući, kad-tad bi je Miloševićeva tajna policija nanjušila i uzaptila. I onda sam, umoran, zbunjen, uplašen, a u nastupu nekog svetog besa, nasrnuo na svoju dragocenost. Rastrgao sam je, a gomile ceduljica, koje su pokuljale na sve strane i preplavile pod biblioteke, počeo sam trpati svuda redom. Ubacivao sam ih među listove knjiga, gužvao ih i gurao u šerpe i lonce, ututkavao među jastučnice i stare krpe. Računao sam da su zapisi olovkom, na komadićima stare hartije, bili takve vrste da bi malo koja policijska pamet – bez analize ukupnog fonda – ikako mogla dokučiti šta je beleženo i zašto.